BICIKL

Neću ni danas paliti auto. Moja ljuta mašina kupljena početkom godine će, po svoj prilici, postati mrtvi kapital. Lepo reče jedan moj prijatelj, onaj od retkih što je preostao, kad me je pokušao odgovoriti od kupovine:

“Prijatelju dragi, u vetar bacaš novac! Bolje da uložiš u berzu! Šta će ti novi auto? Ovaj stari, koliko ga koristiš, će sigurno još 10 godina “durati”. Nego, znam za odličnu investiciju. Nećeš pogrešiti ako mi se pridružiš. Možemo udružiti kapital i nastupiti zajedno. Dobit je fantastična! Evo, ovako…”

I, evo, ovako bi - ne poslušah prijatelja: on sada popunio bankovni konto, a ja počesto glancam ljutu mašinu u garaži, tek da ne zaboravim boju ispod sloja prašine… Nažalost, mentalitet nisam uspeo promeniti u potpunosti: onaj loš genetski kod što sam nasledio od pretka-gubitnika i šeprtlje koji je svako-toliko zagledao u nebo proklinjući Svevišnjeg zbog svojih nedostataka, ostao mi dominantan.
Dakle, na posao idem isključivo biciklom: najnoviji model “Pretis” sa 15 brzina, “Šimano” delovima koje radi pogon u Šimanovcima, sa mini hladnjakom u kome držim “Red bul” zbog krila itd.itd... Šta da kažem, no da je to poslednja reč tehnike i mogućnosti. Teško da mogu opisati to zadovoljstvo koje me obuzme kada me prijatni vetrić sa ušća Save u Dunav dohvati i zagolica mi nozdrve, dok jezdim devetim, najnovijim mostom preko Save, nazvanim u čast dana ulaska zemlje u Evropski savez “ Deveti oktobar 1980” .
Danas ću sa ženom poći na Prvomajski uranak: svako na svoj bicikl pa u šumu, tačnije proplanak. Tradicija uranaka još živi. Doduše, onaj moj krivi gen se buni: nedostaju mu mirisi roštilja i pečenog vola sa ražnja. Mirisi detinjstva. Vo se već tri decenije ne okreće, ali mirise odlično pamtim...Pamtim i ono zadovoljsto kad bi krišom odlomio dobrano parče zlatno-braonkastog pečenja, boje postignute neprestanim zalivanjem pivom. Pivom se zalivao vo ali i užarena grla onih oko vola...
Sećam se... Na uranak se dolazilo svim raspoloživim sredstvima: kolima, traktorima, kamionima ili mini-busevima. Velike grupe razdraganih, veselih porodica sa sitnom decom i krupnim željama: da prazničko veselje potraje barem tri dana...Pa kad žene rasprostru kockaste stolnjake po travi, pa iznesu đakonije razne: zaostale tegle prošlogodišnje zimnice sa ajvarima i kiselim krastavčićima...Pa razne sireve: od sjeničkog, zlatiborskog, preko pirotskog, do sremskog - mekog za mazanje k’o na dušu...Pa su tu onda razne salate- zelene i manje zelene, ili one što se crvene ko bulke majske: prvi paradajz i mlade rotkvice... Pa strukovi luka: crnog, belog, sremuša... Posebno mi zaostali da golicaju nozdrve mirisi velikih hlebova, friških štruca tek povađenih iz rerni starih pekara. Pa ih dugo nemoguće seći jer se uvijaju, gnjece i beže iz ruku. I za kraj, za desert: mirisne vanilice, sitne ko dugmići tek za jedan zalogaj ili lenje pite od jabuka kožara ili rozen – torte sečene na rombiće…...
A sada, šta reći sada na to, što na izlet polazimo sami! Meni društvo još jedino žena pravi. Dobro je, jer ćemo se barem slatko ispričati. Gledaću: nigde ražnja nigde dima roštilja. Sporadične grupice, većinom samo parovi što brižljivo vade iz metalnih koferčića smotuljke, pa odmotavaju salvete iz kojih vire plastični sendviči od prozirnih parčića hleba, sa bledim liskama zelene salate, bez ukusa i mirisa, skoro i bez boje...O ražnju, o vole, gde si da ti štrpnem parče!...Žvakaću dugo i pažljivo, da ni jedna mrva ne padne u tek ošišanu travu, svežu kao tepih...Salvete ću brižljivo složiti i poneti kući, ne bih li ih bacio u kantu namenjenu samo papirnom otpadu.
I na kraju, poželeću da povedem ženu na piće. Poželeću, naravno kapljicu dobrog, starog "Jelen" piva. Da, ali njega neće, kao ni ostalih domaćih marki, biti ni za lek. Celokupna proizvodnja svih domaćih piva ide u izvoz, i pronaći ih mogu samo na crnom tržištu. Ali, zato pivo iz Južnoafričke republike ili Mongolije, svih svetski poznatih marki biće mi na raspolaganju. Da biram i gustiram.
I kad budem ispio pivo, sešću na moj moćni bicikl uz moju veseljem obuzetu ženicu. Pa da se vratimo domu svome. Da sednemo ispred računara i čekamo, čekamo... kad će se upaliti zeleno svetlo: to da nam se deca iz belog sveta jave i požele srećne praznike. Ako se uopšte sete. I praznika i nas.