PUTOPIS IZ BEOGRADA

25.05.2005.
Rano je jutro i prilično smo odmorni bez obzira na udaljenost koju smo prošli. Približavamo se Singidunum-ekspresom, na relaciji Berlin – Beograd, krajnjem odredištu. Uzbuđenje u nas raste kako ulazimo u živopisna predgrađa petomilionskog grada, umivena prvim zracima sunca. Iznenađena sam, jer klizimo ljupkim krajolikom, prepunim živopisnih porodičnih domova nalik slatkim, maštovitim kućicama od medenjaka i licidarskih srdaca iz bajke o Ivici i Marici, utonulim u zelenilo vrtova sa nepoznatim i raskošnim rastinjem. Industrijskom naselju koga se sećam od pre tridesetak godina i koje je kvarilo izgled ovog savremenog dela Beograda ni traga. Ponegde se vidi neki zaostali industrijski dimnjak, koji je promenio namenu: iskićen je reklamama i antenama. Voz prepun radoznalih turista koji se pripremaju za izlaz, bešumno ulazi u velelepnu Severnu stanicu na Novom Beogradu, u koju u roku od par minuta nečujno stižu i novi vozovi. Stanica je u neomodernističkom stilu, nalik jednoj od Fosterovih monumentalnih građevina, od šljaštećeg metala sa plavo-zelenim detaljima i debelim nepropusnim staklima u kojima se ogleda veliki deo Novog Beograda. I Sava sa sedam mostova koji su je graciozno opkoračili.
Ulazimo u turističke autobuse i hitamo u susret starom delu grada. Novom Beogradu ćemo se vratiti kasnije. Naš prvi susret sa domaćinima bio je srdačan. Sa osmehom na licu po izlasku iz Singidunum-ekspresa prišli su nam taksisti nudeći usluge, pa zatim vodiči koji su preuzeli brigu o našem daljem boravku. Tako su se taksisti u uniformama, sa crvenim šapkama, belim rukavicama i metalnim identifikacionim pločicama na grudima, diskretno povukli u stranu.
Grad je bio okićen i spreman za veliku svečanost: nacionalni praznik Dan mladosti. Svuda se osećalo uzbuđenje i živost, posebno mladih koji su u grupicama, kostimirani, hitali na generalnu probu, ka Velikom stadionu na Adi Huji gde je u ranim večernjim satima trebala biti centralna proslava. Svi hoteli u metropoli i okolnim gradovima su odavno bili rasprodati. Veliki parkovi kao Košutnjak, Tašmajdan, Veliki park u Kumodražu, Mali park u Ovči i mnogi manji su pretvoreni u luna parkove i buvlje pijace.
Ulazimo u centralnu gradsku zonu, srž grada. Autobusi ostaju parkirani i čekaju nas da za par sati nastavimo obilazak. Prolazimo kroz jedan od najstarijih delova grada, Karađorđevu ulicu. Ulica starih, kitnjastih fasada i bezbroj izloga, poput čuvenih amsterdamskih iz Red lajt distrikta, u kojima se osmehuju, još od ranog jutra, raspoložene i obnažene prostitutke. Ulica je okrenuta Savi, Kapetaniji i Rečnom pristaništu u kojoj pristaju velike bele lađe sa turistima iz sveta. Luka je okićena raznobojnim lampionima, svetiljkama i zastavicama svih zemalja sveta. Na svakih par koraka, oko svakog kandelabra, buja raznobojno cveće i svojim mirisom ubija otužni zadah pristaništa, reke i prženih riba. Prolazimo raspoloženi i uz priču vodiča koji nam objašnjava dobre strane beogradskog kvarta Crvenog fenjera: prostitucija je uterana u legalne tokove, prijateljice noći su sa trotoara uvučene u kuće, od poreza koji plaćaju finansiraju se zdravstvene ustanove namenjene očuvanju njihovog zdravlja. Klimamo potvrdno, a neuverljivo, glavama. I nastavljamo dalje.
Sada se penjemo prilično strmom ulicom prema Sabornoj crkvi i Patrijaršiji. Uz put se ogledamo u raznobojnim staklima malih kafanica opremljenih u nacionalnom stilu, koje su neprimetno smenile degutantne izloge sa obnaženim ženama. Mirisi koji su smenili teške mirise prženih riba sa Pristaništa i koji dopiru iz kafana nas neodoljivo mame da zavirimo u njihovu unutrašnjost. Naizmenično sa ovim ugostiteljskim objektima smenjuju se galerije, art-saloni i umetnički ateljei, nudeći suvenire i art-predmete pre svega u domaćem, narodnom stilu. Ali, i umetnine neobične lepote i izraza, od praktičnih sitnica za svakodnevnu upotrebu do izuzetnih komada vanserijske izrade. Dok klizimo uličicama koje nas neodoljivo potsećaju na lavirinte pariskog Montmarta, udišemo svežinu koja dopire sa ušća reka, mešajući se sa mirisima rascvetalih lipa i kestena.
Interesantno mi je, i to komentarišem sa vodičem, da ne vidim saobraćajnu gužve po ulicama. Doduše, ušli smo u pešačku zonu, ali je ona na više mesta ispresecana ulicama kojima ide regularan saobraćaj. Na svim mestima ukrštanja su policajci, danas obučeni u svečane uniforme. Pokatkad ulicama prođu grupe uličnih svirača, raspoloženih da za novčić-dva zastanu pred vama i zasviraju u ludom ciganskom ritmu. Uglavnom su to trubači, ili harmonikaši. Sve bande su obučene uniformno: bela ili tamno crvena odela sa maštovitim maramama uz besprekorne, uštirkane košulje. Naleti se i na ponekog usamljenog saksofonistu, koji gotovo nezainteresovano naslonjen na ćošku razvlači solo partiju, neku svoju jazz-inprovizaciju.
Vodič mi objašnjava da je izgradnjom pet linija lakog metroa saobraćajna gužva u petomilionskom gradu gotovo nezamisliva. Jedinu gužvu prave nepregledne kolone biciklista. Biciklista je zaštićen poput retkih bića, šali se vodič. Grad se ponosi brojem bicikala koji su u njegovom posedu: stohiljada! Bicikli su na svakom ćošku: vezani, parkirani, prislonjeni uz ogradu restorana, ili uz zid zgrade, po ulazima i ispred haustora. Grad bicikala! Gradska vlast ih daje besplatno na korišćenje. Na taj način je zagađenost vazduha svedena na minimum, jer se gotovo svi, i stari i mladi, gradom kreću na dvotočkašima. Nije to specijalnost Beograda, no on je uzeo sve dobre strane strane, primenjujući iskustva velikih metropola poput Amsterdama ili Beča.
Ulazimo u Sabornu crkvu, razgledamo je osećajući prijatnu svežinu unutrašnjosti zdanja, što zbog njene dobre gradnje što atmosfere koju tišina i uzvišenost mesta stvaraju. Sveštena lica nas diskretno uvode u svet lepote i tajni ortodoksnog verovanja. Čujemo pojanje nekog muškarca i taj jasni, duboki muški glas, dugo u meni odjekuje i nakon što smo izašli iz tame prelepog i uzvišenog zdanja.
Približavamo se Kalemegdanu. Istorijska znamenitost grada nosi, kao i ceo grad, obeležja vremena iz koga je nastala, ali i elemente savremenog, modernog. Cvetne aleje, drvoredi, muzički paviljoni, šetališta, mesta za odmor i razonodu...sve je to znalački i s merom uklopljeno u zidine tvrđave, sa koje puca pogled na dve reke. Ušćem neprekidno šibaju vetrovi, ukrštaju se razne struje donoseći prijatnu svežinu leti a zimi čisteći pluća gradu. Na samom ušću se raširilo nenaseljeno i potpuno divlje rečno ostrvo, Veliko Ratno ostrvo, kojim dominiraju visoki stubovi vetrenjača. Ada je poznata po retkim, endemskim vrstama ptica i savršeno je zaštićena. Posete ostrvu nisu dozvoljene, samo je ustupak načinjen Kompaniji koja se brine o vetranjačama.
Sedimo na Kalemegdanskoj terasi, zamišljeno gledajući u rečne tokove koji se valjaju tu ispred nas. Neočekivani talas setne meditacije i promišljanja je u toku.
Vodič nas uskoro izvlači iz razmišljanja sa predlogom da obilazak nastavimo ulicom Kneza Mihaila, žilom kucavicom starog dela Beograda. Izbegavamo da gledamo u izloge, koji su identični sa izlozima Rima, ili Londona, ili Pariza. Gledamo fasade zgrada koje liče na većinu zgrada iz Ringa u Beču ili Váci utca Budimpešte. Približavamo se boemskoj četvrti Beograda, Skadarliji, u kojoj smo namerni ručati. Savršenstvo slike stopljeno sa savršenstvom ukusa, uz sve to: muzika, dirljiva i vatrena i razdragana... Uživaju sva čula.
Nerado napuštamo Skadarliju posle dva sata provedenih u raskalašnoj atmosferi, verno dočaranoj slici boema, pesnika i intelektualaca, devetnaestog veka.
Šetamo tašmajdanskim parkom uživajući u radosti na licima mladih koji se zabavljaju i vesele. Popodnevni desert uz kafu naručujemo u bašti znamenitog restorana Madera, omiljenom mestu izlaska poznatih ličnosti, potpuno omamljeni muzikom i grajom sa svih strana. Osveženi krećemo na stadion, gde takođe vri kao u košnici. Centralna proslava velike svečanosti se ne može prepričati. Treba doživeti tu neobuzdanu snagu i lepotu koja zrači iz svakog lica. Maštovita koreoagrafija i scenografija su dela vrhunskih majstora beogradske pozorišne i filmske scene. Program je sav u slavu mladosti, znanja i umeća mladih kojima se veruje, kojima se pruža pažnja i ukazuje poverenje na svakom koraku. Mladi ovom ushićenom predstavom, svojim darodavcima uzvraćaju lepotom i zahvalnošću. Imponuje ova uzajamnost i prožimanje. Bude nadu da je sve moguće, i svaki cilj dostižan.
U kasnu beogradsku noć ulazimo ponovo boemski nastrojeni: želimo da nas vode na poznate kafane-splavove, gde se briše razlika između starih i mladih. Ali, ostajemo vidno razočarani: posle završene centralne priredbe na Ada Huji, učesnici kao i gledaoci su svi pravo otišli na spavanje! Ulice i kafane velikog grada su nakon sat-dva bile gotovo prazne. Na reci su se ljuljuškali prazni splavovi, sa pospanim barmenima koji su žurno rasklanjali inventar, ispraćajući poslednje ili zalutale goste s nestrpljenjem.
Sutra je radni dan. I treba biti svež i odmoran nakon dana slavlja.
I mi odlazimo u hotel, nadamo se sutrašnjim, novim avanturama.

Šta bi bilo kad bi bilo

Davno mi je Miodrag poslao pozivnicu za ovaj blog i od tada nije prošao niti jedan dan da nisam razmišljala ili pričala na temu Tita. Kako i dalje živim na brdovitom Balkanu i bez toga vrlo često razmišljam na istu temu uokvirenu u ono „šta bi bilo kad bi bilo“. Šta bi bilo da je Tito danas živ? Na šta bi ličila SFRJ i gdje bi bila?

A sad malo muzike!

Još koji dan i 25. maj! Praznik je! Malo muzike, molim, red je!

A šta bi voleli da čujete - da je Tito živ!

Možda nešto što se slušalo tako davno kao nekad .....

Da baba ima onu stvar

Da baba ima onu stvar, bila bi deda
Da se u vremenu desi  kvar,
Čisto onako, radi reda
Bio bih sada veliki car
Bio bih... al` sad mi se ne da.

TI TO...

Deca nisu ukras sveta.

Svet je ukras deci;

njihova igračka,

dugme

ili mali pundravac.

BICIKL

Neću ni danas paliti auto. Moja ljuta mašina kupljena početkom godine će, po svoj prilici, postati mrtvi kapital. Lepo reče jedan moj prijatelj, onaj od retkih što je preostao, kad me je pokušao odgovoriti od kupovine:

Da je Tito živ, sigurno bi uživao, dopalo bi mu se ....

Da je Tito živ, sigurno bi uživao, dopalo bi mu se .....
Nena je sedela na terasi svoje kuće na padinama Avale. Dan je bio divan. Topao, vedar majski dan.

1949.

1949. godina. Staljin je pustio da prodje dvanaest mjeseci, da se stvari malo ladnu, i onda je jedno veče, preko Madjarske, Rumunije, Bugarske i Albanije poslao Crvenu armiju u Jugoslaviju.

Da je Tito živ...

"Juga" ima 28 milion stanovnika...Ekonomski smo razvijeni na nivou Skandinavskog proseka. Član smo partnerstva za mir i grupe najrazvijenijih zemalja sveta.