Da je Tito živ, sigurno bi uživao, dopalo bi mu se ....

Da je Tito živ, sigurno bi uživao, dopalo bi mu se .....
Nena je sedela na terasi svoje kuće na padinama Avale. Dan je bio divan. Topao, vedar majski dan.

Pogled se pružao, činilo joj se, do srca Šumadije. Verovatno nije baš toliko, ali Kosmaj se sigurno video kao na dlanu. Boje su plesale svoj veseli ples pod plavim nebsekim svodom. Sve nijanse zelene, tako mile ljudskom oku, stvarale su harmoničnu fantaziju sa odsjajima bele, žute i ružičaste. Procvetale voćke, šarene bašte. Mir, cvrkut prica. Zujanje insekata. Nebeska tišina. Mogla je da sedi ceo dan, da se ne pomera. A i šta bi drugo ....



Devedest i druga godina je kucala na vrata. Nije baš ni mogla mnogo da se pomera. Dovoljno je bilo to, što je mogla bezbedno i samostalno da se kreće po kući, da vodi, koliko toliko računa o sebi. Šta više!
Rekao bi neko, sedi tamo broji zadnje dane. Sačuvaj bože, ne pada joj tako nešto na pamet. Uopšte Nena ne razmišlja o tome. Smrt je odavno postala njena pratilja, drugarica, kao senka se vukla za njom, navikla se Nena. Neka je, kad bude kucno čas, ta senka će je poklopiti a onda ko zna ....
Sada više niko ne zna ništa, sva verovanja, koje je čovečanstvo imalo nestala su, kao da ih nikad nije ni bilo. Možda je smrt samo privid a možda ono kao kad recikliraju otpad, uđeš kao stara kanta a rodiš se ponovo kao sjajna, crvena limenka Coca Cole. Da, mislila je u sebi, ko zna, ko uopšte išta zna za sigurno na ovom svetu.
Misli su joj opet vrludale. Trgla se i usresredila pogled na prelepog leptirića, koji je nesvstan dilema, sa kojima se čovečanstvo bori, (bori li se? – zapitala se Nena na trenutak )leteo sa cveta na cvet.
Savršenstvo, priroda je savršenstvo, samo po sebi – mislila je Nena.
Da, samo smeh i žagor dece, to je to, samo to nedostaje do punog savršenstva.
Nena je po profesiji bila učiteljica.
Prava učiteljica, dušom i srcem. Prvi posao je dobila početkom pedesetih, onog sad već prošlog veka i to onako po propisu, u nekom selu bez struje, u srcu njene Šumadije. Nije joj smetalo ništa. Škola nikakva, uslovi za učenje i ne postoje, ali zato deca, deca su bila divna. Puna škola predivne dece, puno srce radosti za Nenu.
Zatim premeštaj u malo veće selo, pa gradić na jugu Srbije, dok nije završila svoju učiteljsku karijeru tamo negde krajem osamdesetih godina, istog tog prošlog veka u gradiću nadomak Beograda. Tu je ostala da živi, skućila se. Sama, nije se udavala. Svoju decu nije imala, sva deca su bila njena. Ali, to sad nije ni važno.
Volela je Nena, mnogo je volela Nena te svoje radne godine. Iznova je preživljavala svaki trenutak, koga je mogla da se seti. Devojčice i dečaci u pionirskim maramama, priredbe, uvežbavanje recitacija, pesmica , pisanje pisma i biranje najlepših radova za Titov rođendan, pripreme za Štafetu mladosti , koliko je tu bilo posla, koliko odgovornosti, ali i radosti. Nena je bila dobra u tome, pa su je vrlo brzo primetili, tako da gde god da je radila, svake godine je bila uključivana u pripremu i uvežbavanje dece za sletove, priredbe povodom Dana Maldosti.
Eh, mladost, e, mladosti moja, kako beše ona pesma. Kakvi su to bili dani za Nenu. Ali, vreme prolazi, svesna je ona da ne može da se podmladi, da opet vežba sa decom, da ih uči pokretima – 1, desna ruka gore, 2- lena noga istupi, 3 -.....
Maj mesec je i uskoro će Dan mladosti. Srce će joj biti puno i samo da gleda ovu današnju dečicu kako učestvuju na sletu.
Da je drug Tito živ, sigurno bi uživao ....
Nije Nena mnogo lupala glavu niti pokušavala sebi da objasni šta se to desilo. Kako bi ona to znala. Ona je bila srećna, tu na padinama Avale, uživajući u ovom prelepom majskom danu, iščekujući najrodosniji dan u godini, 25.maj.
Kada je sve počelo, ne seća se više tačno, bolje se seća onih datuma iz mladosti. Pre 7, 8 - 10 godina, tako nešto. Odjednom su se, istovremeno, širom sveta pojavila svetla u obliku, - svakako su zvali tu poajvu, ali njoj je izgledalo da su svetla bila u obliku vretena. U njenom mestu je bilo jedno. Samo su bila tu, stajala. Posle prve panike i međusobnih optuživanja SAD, Kina , Rusija... ljudi su počeli da ozbiljnije razmišljaju o bićima iz svemira, posetiocima iz druge dimenzije, vesnicima apokalipse, anđelima... . Svašta su pokušavali ljudi, i lepo i ružno. Komunikaciju zvucima, svetlom, pokretom, nekim talasima, nije Nena baš sve shvatala. Drugi su pucali, polivili vodom , benzinom, bacali bombe, ma bilo je svega i svačega, čega se sve čovek ne doseti, kada reši da uništava. Nije vredelo. Ništa se nije dešavalo. Svetlosna vretena su ostajala nedirnuta. Nema. Prolazilo je vreme, meseci. Posle jedno pola godine, nešto je počelo da se dešava. Svetla su istovremeno u celom svetu počela polako da pulsiraju, onda sve jače i jače. U jednom trenutku ceo svet je zastao, ljudi su stali, tu gde su se našli zaleđeni u prostoru i vremenu. I svi ljudi, svaki pojedinac na kugli zemaljskoj, bilo da je star ili, mlad, dete, beba čuo je glas u svojoj glavi. Glas se svakom obraćao na onom jeziku, kojim je inače govorio,tako se činilo.
Poruka je glasila otprilike ovako:
- Čoveče stani. Samo si gost na ovom predivnom svetu, koji ti je dat na uživanje, da živiš i stvaraš u njemu, ne da ga uništavaš. Svi smo mi deo velikog jedinstva, naša postojanja su protkana i ne može ti se, čoveče, dozvoliti više da rušiš i uništavaš ovu dimenziju. Zato smo i došli ponovo! Zato moramo da se umešamo ponovo! Već smo to radili ranije u tvojoj istoriji, čoveče, hiljadama godina ranije, ali ti svoju lekciju nisi naučio. I evo nas opet. Kada su tvoji pretci, čoveče, gradili Vavilonsku kulu, udružili su svoju aroganciju, gotovo da su uspeli da dotaknu vrata druge dimenzije i da ih otvore, da prenesu dalje svoje zlo. Tada smo morali da Vas odvojimo, Vi grešni ljudi i da Vam damo različite jezike. Da budete različiti, da ne stvarate zajedničko zlo. Ali, nije vredelo. Opet ste se ujedinili u zlu.Ovog puta ste napravili komunilacijsku mrežu, povezali se i umesto da delite ljubav opet delite zlo i mržnju. Zato moramo ponovo da Vas razdvojimo. Tu smo već neko vreme, svesni ste nas, morali smo bar delimično da se pokažemo. Proučavali smo svakog od Vas, proučili samo Vam sećanja i pojedinačna i kolektivna, proučili smo one koji su bili pre Vas. Ovog puta smo rešili da pokušamo da Vam damo drugačiji put u nadi da ćete uspeti da sami sebe bolje da upoznate, da ćete shvatiti svoju prirodu, poreklo i da ćete prestati da činite zlo sebi i drugima, Majci zemlj, koja život daje, ne samo ljudskoj rasi, već i mnogim drugima. Zato smo iz sećanja svakog naroda izdvojili najprijatnije uspomene, doba radosti sreće,doba kada je ljubav bila jača od mržnje. Svaki narod će živeti u vremenu u kom je bio najsrećniji, najpozitivniji, najkreativniji, ali svako kao ostrvo, u nemogućnosti da komunicira sa drugim narodima - ostrvima, bar dok ne dostigne viši nivo spoznaje sebe kao jedinstva mnoštva. Čim zaživi harmonija, vrata će se otvoriti, spojićete se sa drugima.....
Nena je tada, kao i drugi, bila skamenjena, razumevši svaku reč, koju je čula u svojoj glavi ali ne shvatajući ništa od toga. Poruka je dalje davala spisak naroda i doba u kom će svako od njih živeti izolovan u budućnosti, dok ne dostigne harmoniju. Tako su se Grci i Italijani vratili u antiku, Englezi u doba kraljice Viktorije, Mađari u vreme Habsburške monarhije, Nemci u plemensko doba, kada se pevalo o Nibelunzima, Rusi u doba Brežnjeva. Amerikanci su tako reći nestali kao narod, pošto oni izgleda nikad nisu bili srećni i zadovoljni. Očito, mislila je Nena, pošto su se vratili u period pre Kolumbovog osvajanja.
A srbi, kao i ostali narodi sa ovih prostora su se vratili u Titovo doba, otprilike kraj šezdesetih, početak sedamdesetih. To je Neni bilo dovoljno. Bila je presrećna, dalje je ništa više nije interesovalo. Zastala je u dvehiljadeinekoj, probudila sa okružena ....
Poruka se ipak nastavljala: Svi ćete živeti u okolnostima u kojima ste bili najsrećniji, ali pamćenje na ono što je bilo će Vam ostati. Da možete da birate ponovo, da odlučite, kada dobro razmislite, da donesete prave odluke i krenete putevima ljubavi, zajedništva, putevima koje ste ranije propustili.
To je sad već deo istorije.

Nena se trgla. Vreme je da uđe i upali televizor. Prenos proslave Dana mladosti sa stadiona JNA samo što nije počeo. Nije želela da propusti nijedan trenutak mladosti i lepote, nijedan trenutak radosti i energije, prelepe priredbe. Imala je utisak da je ponovo mlada, puna energije, da živi punim plućima. Samo još da je Maršal Tito živ, da onako dostojanstveno, kako samo on ume, ustane i mahne .....